ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...

ГДЕ ИЗЛАЗЕ ВАМПИРИ...
На данашњи дан, пре 50 година јавност сазнала за археолошку сензацију; Пре него што ће постати планетарна вест, “Новости” дале велики значај открићу. ОНО што је нађено у Лепенском виру не само да далеко превазилази све оно што је у археолошком погледу пронађено у Југославији за ових 20 година, већ то иде у ред највећих европских и светских открића. На данашњи дан, пре пола века, ово је обзнанио легендарни директор Народног музеја Лазар Трифуновић, откривајући први пут резултате истраживања на градилишту хидроелектране на Дунаву, који ће потом као сензација одјекнути не само у домаћој јавности, већ и у научним круговима широм планете. О проналажењу насеља подигнутог 6.000 година пре нове ере, које “превазилази до сада најпознатије археолошке споменике људске цивилизације из тог периода”, већ сутрадан известиле су “Вечерње новости” у тексту “Ђердап мења историју света”. / ЛеЗ 0012464 М. Краљ | 16. август 2017. 12:45 |

понедељак, 15. децембар 2014.

Фон Вутенау,сестрић Софије Котбек-Хабсбург...



Александар фон Вутенау


Дрезден је један од најстаријих барокних градова Немачке који су основали Лужички Срби. У његовој околини и данас постоји дворац племићке породице Wuthenau, којој припада и Аlexander von Wuthenau, немачки архитекта, историчар уметности, археолог  и дипломата са службом у Аргентини и Вашингтону на крају прве четвртине  20. века.
   Александар Вутенау је 1934. послат за Њујорк, али напушта дипломатску службу из политичких разлога, преселивши се у Мексико Сити где се оженио. Није могао да преживи од историје уметности, па је почео да се бави архитектуром. Између 50-ак грађевина у Мексико Ситију, пројектовао је и своју вилу с музејом преколумбовске колекције у елитном крају Сан Анхел.
   Фон Вутенау је бавећи се археологијом  у Мексику нашао све врсте расних типова, обрађене на великим каменим главама уметничких представа. Пратећи легенде о доласку белих богова, он је на америчком тлу открио бројна артефакта из преколумбовског времена. Постоји више стотина фотографија ових налаза, међу којима је и мајанска склуптура с печатом Перунове алијас Давидове звезде из 1500. с.е.
   Један етнолошки часопис из Цириха, критички му је замерио да је под утицајем дифузионистичке школе, а амерички археолози су такође негативно реаговали, тврдећи да он измишља налазе, што је истоветно тврдњама владајуће науке о србској историографији. У жељи за аргументованом потврдом или одбацивањем своје теорије о културном пореклу, Александар фон Вутенау је држао предавања по целој Европи и Ј. Америци. Говорио је, како наука  бавећи се боговима заборавља обичне људе. Такође, да је расизам велика препрека у науци, код научника који не желе да схвате да су велике културе Северне, Средње и Јужне Америке евро-афро-азијског порекла.
   Фон Вутенау је био сестрић Софије Котбек-Хабсбург, жене престолонаследника Фердинанда, а у његовој заоставштини налазе се писма тетке Софије упућена његовој мајци. У њима стоји, да се она плаши за живот Фердинандов јер је постојала завера на бечком двору против њега и његових реформаторских идеја, с већ четири извршена атентата на високе званичнике двора.   Ова писма су директна потврда да Срби нису криви за Први светски рат. Пола бечког двора није волело Фердинанда. Између осталог, зато што се писмено одрекао права његове деце на наслеђе круне, због љубави према Софији. То сведочи, да он није био никакакв тиранин, већ напротив човек  који је хтео Србима административним путем да прошири њихова права, па се због тога сукобио с „јастребовима“. Највећи проблем су ту били британски индустријалци, масонерија и јеврејски банкари, који су гурали Аустрогарску и Немачку у рат на Балкану, како је стајало у Софијиним писмима.
   Потврду завере, даје и приказ једног италијанског документарног филма о сарајевском атентату, у Политици осамдесетих година прошлог века. У њему, један од извештача јавља телефоном: „Der Hund tot“ (Пас је мртав), што је још једна индиција да се радило о завери и учешћу Аустрогарске  у сарајевском атентату.
   Српска историографија греши када каже да је Фердинанд био тиранин, као што греши у црно-белом тумачењу односа с Немачком, која је барем формално показала велико уважавање, настало још у време браће Грим првих немачких лингвиста. Хитлер је послао Геринга на сахрану Александру и он је лично до Опленца носио сребрни венац, a предходно
скинуо сабљу са бедара и бацио под точкове погребих кола. Рибентроп је три пута слао Пакт са својим потписом, а за разлику од других држава, Србија је била изузета од давања трупа и хране. Уговор је такође гарантовао Србији враћање њених територија, Епира (Арбаније) и Тесалије са Солуном по завршетку рата.


    Али, бечку мржњу према Србији није могла да умилостиви српска помирљивост, као што су некад Валентијанови поклони спасили Рим, или молитве свете Геновеве заштитиле Париз. Над србском жетвом овог пута није бдео Јупитер Плувијус, као што Србији ништа не би помогло ни позније тврђење Лојда Џорџа у његовим писмима из Шпаније, да Велики рат није изазван сарајевским атентатом (Радоје Јанковић, „Дани и године“)… Аустроугарска је хтела једном заувек да уништи независност Србије.
   Дакле, Фердинанд који се оженио „Словенком“, по логици ствари не би требало да има нешто против Срба или „Словена“, али се зна да није подносио Маџаре. Потврду ове логике даје чланак мајског  броја „Шпигла“, 2013. године под насловом „Нема невиних“, где се каже да су „тиранина“ Фердинанда сматрали за „површног“ човека и „млакоњу“, који је стално био у лову и љубио се са женом на јавном месту. Чињеница је, да се он због женидбе са Софијом одрекао права на наследство круне, као што је чињеница да је покушао да спроведе реформе у циљу приближавања Србима, у чему га је подржао Франц Јозеф.
   Остаје нејасно, зашто се сарајевски атентатори називају терористима, када они нису били професионално оријентисани идеологијом, већ се Млада Босна побунила против неправедне администрације Поћорека која је терорисала све народе у Босни. Фон Вутенау је лично изразио сумњу, да је неко подстицао Младу Босну на атентат, а то значи, да су прве и највеће жртве Великог рата били престолонаследник Фердинанд, атентатори Младе Босне и краљевина Србија.

                                                Јелена Радојковић и Слободан М. Филиповић

 1) Породица Вутенау, чувала је Софијина писма  у свом дворцу који
није срушен за време Другог светског рата, па се она вероватно налазе
у дрезденском Архиву



Сведок завере Великог рата

петак, 12. децембар 2014.

Павезе није никада написао песму „Моја Сицилија”....

Италијаниста и преводилац Драган Мраовић каже да му је Милоје Дончић, аутор књиге о плагијатима, потврдио да није видео оригинале на италијанском
У антологији „Ресавски венац” (Плагијати југословенских песника), коју је приредио Милоје Дончић, две песме једини је добио Оскар Давичо. Дончић указује на невероватну сличност песме Чезара Певеза (1908–1950), под насловом „Моја Сицилија”, с чувеном песмом Оскара Давича (1909–1989), с насловом „Србија”. Павезову песму, тврди Дончић, превео је Мате Балота, а објављена је у књизи „Неореализам сјеверне Италије”, у издању „Накладног завода Хрватске” из Загреба, 1948. године. Дончић даје фотокопију насловне стране књиге и песме, објављене на 23. страни. Књига је из библиотеке Војно-поморске области ЈНА у Сплиту, и заведена је под бројем 404МБ. Велика је сличност и између песме Анри де Рењијеа „Језа”, коју је превео Петар Џаџић, и Давичове песме „Страх”.
Наш италијаниста, песник и преводилац Драган Мраовић каже: „Мислим да Павезе није никада написао песму „Моја Сицилија”. Писао сам много о Павезу и преводио га још пре четрдесет година, познајем целокупно његово дело, али упркос томе, ту песму нисам нашао. Проверавао сам и код Италијана и ниједан од тридесетак професора универзитета и писаца није нашао ту песму. Наводни превод уопште не личи на Павеза, јер његов стил је наративан, а не користи риму. Давичо је објавио циклус песама „Три зида”, „Детињство” и „Србија” још 1938. године у часопису „Наша стварност”, дакле десет година пре „превода” из кога је песма наводно преписана („Накладни завод Хрватске”, Загреб 1948, ст. 23). То значи да из тог „превода” Давичо није то могао да препише. Јесте Давичо провео године нацистичке немачке пошасти интерниран у Италији, у месту Борго Вал ди Таро, у Емилија-Ромањи, па је могао научити италијански језик, али тешко довољно добро за ову врсту „преписивања”. Шта ако је неко преписао Оскара?”
Сумњу изазива и то што је у Дончићевој књизи име Чезара Павеза, додаје Мраовић, увек писано као „Чесаре Павесе”. То преводилац не може начинити. Четири пута „з” замењено са „с” није грешка у куцању. Поред тога, Дончић му је потврдио да није видео оригинале на италијанском, па је пропуст што није навео наслов оригинала, јер га преводиоци понекада мењају из оправданих разлога.
Мијо Мирковић, наводни преводилац Павезове песме, наглашава Мраовић, био је економиста, бавио се књижевношћу, под псеудонимом Мате Балота, али није му познато да се бавио превођењем. Дончић каже да су „плагијатори” преписивали стране писце из књига „које су тешко доступне и нема их у библиотекама”. То апсолутно не може да важи ни за Павеза, ни за Дина Кампану, чију оригиналну песму „Убијен је добар човјек”, такође, није нашао, а све њихово је доступно. На делу је аматеризам у истраживачком раду. За такве писце морао се приказати и оригинал, па превод, па „плагијат”. Превод није доказ сам по себи, а Давичов случај то јасно показује. У биографији Дина Кампане, Дончић наводи више превода на енглески само његове књиге „Орфичке песме”, што не представља библиографију. Претпоставља да се служио том „библиографијом”, што је недопустиво у овом случају, јер се може користити само италијански оригинал, а не енглески превод, но важније је што у тој збирци, а ни у другима овога аутора, уопште нема песме из које је Мило Краљ наводно преписао своју песму „Умро је добар човјек”.

Копија оригинала или фалсификат
„Ресавски венац”, наравно, изазвао је пажњу, пре свега штампаних медија. Најдаље, у оспоравању аутентичности ове антологије, отишао је недељник „Нин”.
Након увида у садржај књиге, написао је Марјан Чакаревић, „из авиона” се види да је реч о потпуно дилетантској превари, будући да су наводни оригинали, чије скениране насловне странице Дончић даје као прилоге, готово сви штампани истим фонтом, иако је реч о „књигама” које су објављиване у последњих век и кусур у земљама од Аустралије до бивше Југославије. А свако ко је држао у рукама нпр. „Нолитове” или „Просветине” књиге из тог времена, зна да ови издавачи нису никада користили такав фонт.
Ипак, због узнемирења које је књига изазвала у јавности, „Нин” је консултовао неколицину наших водећих преводилаца и тумача књижевности како би проверио истинитост Дончићевих навода и после истраживања од свега дан-два лако утврдио да ни песме, ни књиге које су наводно плагиране – не постоје!.....
        = извор: видети више: Политика

среда, 10. децембар 2014.

ПОВОДОМ ПЛАГИЈАТА У КЊИЖЕВНОСТИ ( Тиодор Росић...)

Песма Јеврема Брковића „Све се десило прије рођења”, ијекавизирана је песма Душана Васиљева „Писмо Аници”

Тиодор Росић (Фото З. Анастасијевић)
Антологија Милоја Дончића „Ресавски венац” (Плагијати југословенских песника), око које се подигла велика прашина, први је део избора у који су ушли песници из некадашње Југославије, рођени од 1900. до 1939. године. На левој страни су изворне песме, најчешће иностраних песника, а на десној – плагијати. У многим случајевима – сличност је невероватна. Шта је оригинал, а шта плагијат, шта је све дозвољено у модерној литератури, питали смо наше угледне писце и књижевне критичаре?
Не може се рећи да су све песме у антологији – „тешки плагијати и суви преписи”, како каже приређивач, сматра проф. др Тиодор Росић, али већина песама представља крађу књижевне имовине, тј. онога што се некада звало плагијум литераријум. Дончићева књига има јасне критеријуме за одређивање шта представља плагијат, а шта не и никакво позивање на постмодернизам и интертекстуалност не може оправдати намерно присвајање туђег ауторства и туђег дела, као што је то случај са песмом „Све се то десило прије рођења”, коју је Јеврем Брковић дословно преписао од Душана Васиљева („Писмо Аници”). Том кругу припадају песме Хамида Диздара „Пјесма камилара” („Песма коњаника” Федерика Гарсије Лорке), „Игре на европском маскенбалу” Драга Иванишевића („Ноћна игра у европској ложи” Езре Паунда) итд. Слично је и са песмама Мака Диздара, Аце Шопова, Добрише Цесарића, Мила Краља…
Уместо јасно обележених цитираних стихова, песници-плагијатори узимају туђе речи као своје и туђе творевине потписују својим именом. Алузивност – која је својствена интертекстуалности, а која укључује текстове с минималном или имплицитном маркираношћу – замењена је преузимањем читавих строфа под својим именом. Уместо коинциденције појединих идеја, присутна је имитација, присвајање и објављивање туђег рада под својим именом, уз извесне корекције, рецимо, Србија уместо Сицилије, Мека уместо Кордобе.
Једна од најважнијих особина поезије, истиче Драган Лакићевић, јесте њена привлачност, једна врста опојности. Језик, слика, музика, уметнички ефекат – све то чини чаролију која овладава – и песником и читаоцем. Многе песме нису напамет научене намерно, него су саме ушле у слух и меморију читаоца. За праве читаоце праве песме су – усвојене, у извесном смислу њихове.
На чаролију поезије посебно су осетљиви песници. И то је део њиховог дара – да дају, али и да осећају и примају песме других песника, па и других времена, поднебља, језика. Зато се каже да песници уче једни од других, да читање поезије храни, покреће језик и буди таленат ког песник, поготово кад је млад, још није свестан.
Отуд „утицај” једног песника на другог, отуд „угледање” као први, а „присвајање” као други степен односа међу песницима и њиховим делима. Где престаје једно, а почиње друго – тешко је одредити. Како и зашто други песник преузима делове или целу песму од првог – није увек лако објаснити. Пориви су разни. Од љубави и склоности до похлепе – некад је провалија, некад длака.
Многе књижевно-историјске тајне, о којима се доста зна, остале су недовољно расветљене. Стручњаци их се клоне или боје.
 О ауторству славног спева „Смрт Смаил-аге Ченгића”, расправе се одавно воде. Недавно се појавила занимљива и провокативна књига, коју ће, сви су изгледи, позвани опет прећутати. Реч је о књизи Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, коју је објавила Књижевна задруга Српског народног већа из Подгорице, о којој је „Политика” писала.
У посвећене књижевне вредности и имена, тешко се сумња и радије се не дира. Каква год да је, истину ваља знати, а то не значи ликовати.
И ћутање, и истраживање, наглашава Лакићевић, имају своје моралне димензије, поготово кад је реч о мртвим песницима.
----------------------------------
Оригинал и парафраза
У средњем веку, као што каже Ролан Барт, подсећа проф. др Ђорђије Вуковић, писци су доста преписивали свете и друге књиге. После ренесансе настао је појам оригиналности која је и законом заштићена. Туђи текст је постао неприкосновен и није се могао преузимати без наводника. Али многи модерни писци су и даље употребљавали туђе текстове, које нису наводили. Овде би требало разликовати врсте преузимања, од слободне парафразе, до дословног коришћења оригинала. Постоје и ствари које су образованом читаоцу познате, па их није неопходно наводити. Песма Јеврема Брковића је обична крађа Душана Васиљева, која се ничим не да оправдати.
Зоран Радисављевић
објављено: 10.12.2014.
   ============== 

Последњи коментари

Ненад Кебара | 10/12/2014 13:27
Став Тиодора Росића је књижевно научно утемељен и ту нема ни трунке замерке, треба заиста поуздано проверити да ли постоје песме првоизвори за које Дончић тврди да су преписане, јер су неки критичари доводили у сумњу ту чињеницу. Неке су познате и најширој јавности, и ту се Дончићу не може ништа оспорити. Драган Лакићевић је много тога песнички исказао али замало ништа о овом случају. Ђорђије Вуковић је готово све тачно казао, осим мишљења о средњевековним ствараоцима, где се ослонио и на Барта. Списатељска делатност тог времена, као и сваког другог, носи специфичности свог доба, осим тога, у њој самој су иманентне разлике - неки су се бавили само преписивачким радом а други су сведочили и философирали на оригиналан начин. Зашто бисмо уопште проучавали Теодосија, Доментијана, Цамблака исл. ако је то преписивање туђег. Постоје научне књиге које гласе нпр. Естетика Доментијанових житија. Да ли би француски семиотичар за Димитрија Кантакузина рекао да је преписивач да је овај Француз?!
        =  извор:
Зоран Радисављевић ,  објављено: у Политици, 10.12.2014.

субота, 06. децембар 2014.

Nagrada za najbolju stranu knjigu na francuskom jeziku - Dragu Jančaru



nagrade za najbolju stranu knjigu objavljenu na francuskom jeziku ove
godine. Priznanje, koje dodeljuje Udruženje francuskih kritičara
izdavača pripalo mu je za roman "Te noći sam je video" koji je nedavno
na srpskom jeziku objavio "Arhipelag", u prevodu Ane Ristović.
- Srećan sam, šta drugo da kažem... To znači da sam
nekako kao kod kuće u književnosti kojoj sam se uvek divio i koja me je
oblikovala u mladosti - rekao je Jančar.

Na vest o nagradi izdavač "Febus" posle prvog izdanja od 3.000 primeraka,
odštampao je i novo u tiražu od 6.000. Inače, ova nagrada je jedna od
najvažnijih književnih priznanja koja se dodeljuju u Francuskoj, a među
dobitnicima su Salman Ruždi i Orhan Pamuk.

"Te noći sam je video" je uzbudljiv roman o ljubavi i strasti i o Veroniki
Zarnik, ženi retke lepote i nesvakidašnje sudbine, koja je stvarna
ličnost. Deo romana odigrava se u Vranju i južnoj Srbiji uoči Drugog
svetskog rata.


Dragu Jančaru nagrada za najbolju stranu knjigu na francuskom jeziku | Kultura | Novosti.rs

НИСКА СТРЕЈА, ВИСОК ЂУВЕГИЈА...

МЕСЕЧИНА ПО БЕЛАТУКАДРУЗУ

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"